Mister Odbojka – 20 godina, 20 medalja

I ovaj dan je jednom morao da dođe... Ništa ne traje večno, pa čak ni mandat Zorana Terzića (55) na klupi ženske reprezentacije Srbije. Iako je često delovalo da je trofejni stručnjak doživotno pretplaćen na ulogu selektora naše zemlje, danas je i zvanično potvrđeno da do nastavka njegove saradnje sa OSS neće doći! Završne stranice jedne fantastične knjige ispisane su u septembru 2021. na Evropskom prvenstvu u Beogradu, a od narednog okupljanja neko drugi će u rukama držati dirigentsku palicu.

Na klupu je seo mlad, pun elana i entuzijazma, željan dokazivanja... Bez obzira na godine, uvek je predstavljao veliki autoritet samom pojavom. Ozbiljan izraz lica je oduvek njegov zaštitni znak. Dovoljan je oštar i prodoran pogled - da igračice odmah znaju da nešto nisu uradile kako treba. Iza kamera zna često da baci foru i nasmeje sve oko sebe, čak i mrtav ozbiljan, ali u javnosti uvek pokazuje tu hladnu stranu. Osmeh i zadovoljstvo, eventualno suze radosnice, izlaze na videlo samo kada se proslavljaju titule.

Da ipak iza te smrznute face stoje i emocije dokaz je između ostalog tajm-aut u poslednjem setu finala EP - to jest poslednje utakmice koju je Terzić vodio na klupi Srbije. Bilo je očigledno da će naša selekcija izgubiti od Italije, a Zoran je tada žestoko emotivno pogodio svoje izabranice kad im je rekao: "I kad je teško i kad je lepo - uvek budite ekipa. Vi ste meni najbolje na svetu". Iako je znao da ih grdi kao niko i da bude večito nezadovoljan, sve one su shvatale da im samo želi dobro i da ih taj njegov stav gura napred.

Posle dve decenije odlazi sa prošaranom kosom, po kojom borom više i 20 medalja u koferima – što sa najvećih takmičenja, što sa manje značajnih turnira...

„Da nam je neko pre 20 godina rekao da ćemo biti svetski prvaci, trostruki evropski šampioni i srebrni na OI i da ćemo u jednom trenutku biti prvi na svetskoj rang listi, zvučalo bi to kao naučna fantastika“, pričao je Zoran Terzić ovako u intervjuu za Mozzart Sport prethodnog leta, pred dolazak na OI. „Međutim, mnogo toga se pogodilo. Pojavila se sjajna generacija, koja je donela prvu medalju 2006. godine. Ekipu su predvodile Vesna Čitaković, Anja Spasojević, Jelena Nikolić, Ivana Đerisilo, Maja Ognjenović... Posle toga je bilo malo lakše. Imali smo sreću da se u klubovima dobro radilo, da su dolazili mladi igrači, da smo uspeli iz Republike Srpske da dovedemo dve bitne igračice – Tijanu Bošković i Brankicu Mihajlović. Trener može da bude najbolji na svetu, ali ako nema kvalitetne igrače, džaba mu sve. Ništa preterano ne zavisi od njegovog rada. Ali, ako ima kvalitetne pojedince, onda je na njemu da ih ukomponuje u celinu, da napravi dobru atmosferu... Ponosan sam što u poslednjih 10 ili 15 godina mi nismo imali ni najmanji problem. Nismo imali neke iznenađujuće otkaze, nisu se dešavale nikakve gluposti. Sve devojke imaju manire, pametne su, znaju kako da se ponašaju i sa njima je zadovoljstvo raditi“.

Starsport

Tokom dugačke vladavine bilo je onih koju su se iz godine u godinu sve više divili Terzićevim dostignućima, a bilo je i drugih koji mu nisu opraštali pojedine poteze. Bez obzira na to šta ko misli, na kraju rezultati govore sve. A on ne da ima čime da se pohvali, nego ovu poziciju napušta kao jedan od najuspešnijih selektora u istoriji srpskog sporta, ne samo odbojke.

„Nekako smo svi bili svesni da će jednog dana doći taj momenat kada ja više neću biti trener reprezentacije. I igračice i ljudi iz Saveza i ja... Desilo se baš na taj jubilej – 20 godina otkad sam u nacionalnom timu“, rekao je Zoran Terzić danas za zvaničan sajt OSS. „Sigurno da dugujem ogromnu zahvalnost za ovaj period pre svega svim igračicama, a bilo ih je zaista mnogo koje su učestvovale u ovoj našoj lepoj priči. Svim mojim saradnicima bez kojih ne bi mogli da napravimo takve rezultate i naravno Savezu, koji je uvek stajao iza nas i pomagao da ostvarimo ovo što smo napravili za 20 godina“.

Sve je počelo davne 2002. godine, kada je 35-godišnji trener u usponu preuzeo odgovornu poziciju, naravno bez plana da na njoj provede dve decenije. Tada je za reprezentaciju bio uspeh i samo pojavljivanje na velikom takmičenju, a o nekim medaljama se samo potajno sanjalo. Od ekipe koja poseduje talenat i bori se da prođe u drugu fazu na šampionatima, Terzićeva četa je za nekoliko godina postala tim kome je mesto na pobedničkom postolju.

INTERVJU – Zoran Terzić: Protivnici nas se plaše, kao i od Novaka Đokovića

Prvi put se na završnoj ceremoniji slavilo 2006. godine. Tada su reprezentativke probile led i osvojile istorijsku medalju – bronzu na Svetskom prvenstvu u Japanu. Naredne godine su na koninentalnoj smotri bile srebrne. Sledeća tri leta su završena bez odličja, a Zoranu je javnost najviše zamerala što su odbojkašice poput Anje Spasojević, Ivane Đerisilo, Vesne Čitaković - jedna po jedna odustajale od dresa sa nacionalnim grbom. Bilo je povreda, ali i izjava da ne mogu sa selektorom da pronađu zajednički jezik...

Na Olimpijskim igrama u Pekingu Srbija je bila peta, na EP 2009. sedma, a na SP 2010. na osmoj poziciji. Nije Savez želeo da se odrekne Terzića ni tokom tih kriznih godina – kako je i on sam često govorio – nisu lomili preko kolena. Imali su poverenje u njegov rad i to im se isplatilo.

Pravi bum je napravljen 2011. godine kada su Srpkinje uz trubače u prepunom „Pioniru“ slavile prvo evropsko zlato. Maja Ognjenović, Jelena Nikolić, Milena Rašić, Jovana Brakočević i drugarice napokon su osetile kako je biti šampion. Momci su osvojili krunu u Beču, a devojke u našem glavnom gradu – i to je definitivno bila posebna godina za srpsku odbojku.

EP 2011. (MN Press)

Posle ovakvog rezultata očekivanja su bila velika na Olimpijskim igrama u Londonu, ali je ženska selekcija okončala turnir već u grupnoj fazi, tačnije na 11. poziciji. Narednog leta na EP bila je blizu medalje, ali je završila kao četvrta. Posle dve sušne godine, Terzić je na Svetskom prvenstvu 2014. odlučio u vatru da baci 17-ogodišnju Tijanu Bošković. Talentovana devojčica kakva se retko rađa dobila je priliku na najvećoj sceni, nije odmah donela Srbiji medalju (sedmo mesto), ali je skupila iskustvo i podesila žice za pravu eksploziju koja je usledila...

„Kada uporedim selektora na mom početku u nacionalnom timu 2014. godine i sada, potpuno je isti čovek. Identičan pristup, želja i volja za radom, isto nezadovoljstvo svaki put“, pričala je Tijana Bošković prethodnog leta u intervjuu za Mozzart Sport. „Uvek kaže da možemo bolje i to je nešto što nas vuče napred. Ja sam veoma zahvalna što imam priliku da radim sa takvim trenerom i što sam deo šampionske ekipe. Oko mene su igrači koji su godinama najbolji, koji igraju odbojku na vrhunskom nivou. Terza mi je pokazao koliko mogu, čak i kada ja to apsolutno nisam znala. Imala sam samo 17 godina kada me je bacio u vatru, iako sam mislila da me kao najmlađu neće voditi na Svetsko prvenstvo. Tada je sve počelo...“.

Od 2015. godine Srbija je postala prava odbojkaška sila. Medalje su se samo nizale, a strah protivnika postajao sve jači. Niz je počeo od evropske bronze 2015, nastavio se u Riju – gde su Srpkinje dosanjale jedan od najvećih snova – osvojile su olimpijsku medalju i to posle spektakularnih partija. Vratile su se kući kao šampionke, iako im je oko vrata sijalo srebro. Oprostile su se od reprezentacije Jelena Nikolić i Jovana Brakočević, kada su uvidele da su njihove naslednice pune motiva i snage i potpuno spremne da pokore i Evropu i planetu.

Starsport

Na krilima sjajnog tandema koji vodi poreklo iz Republike Srpske, naš nacionalni tim je pokazao da mu je mesto na najvišem stepeniku postolja. Predvođene Tijanom Bošković i Brankicom Mihajlović osvojile su evropsko zlato 2017, a potom su postale šampionke sveta 2018 – što se smatra i najvećim uspehom ove generacije. Te trenutke su sve devojke emotivno doživele, posebno iskusna Maja Ognjenović, koja se vratila posle nekoliko oproštaja da bi prebogatoj kolekciji dodala i medalju o kojoj je oduvek sanjala. MVP priznanja su se kao od šale ređala u vitrinama porodice Bošković.

Još jedno zlato je Srpkinjama zasijalo oko vrata 2019. godine posle fantastičnog finala EP protiv Turske na njhovom terenu. Iako u sastavu u odnosu na SP nije bilo Milene Rašić (tražila pauzu), Tijane Malešević (oprostila se) i Jovane Stevanović (nesuglasice sa selektorom Terzićem), dominacija je još jednom potvrđena i zlatni niz se nastavio.

Posle osvajanja SP 2018. (FIVB)

Kao aktuelne evropske i svetske šampionke, trebalo je da Srpkinje 2020. u Tokiju budu glavni kandidati za zlato na Olimpijskim igrama. Međutim, takmičenje je pomereno – naša selekcija više nije bila toliko spremna kao godinu ranije... Povredila se Brankica Mihajlović, zatrudnele su Stefana Veljković Lisinac i Bojana Drča... Mlađima je možda značila jedna godina više, ali starijima i ne baš.

U Tokiju je Srbije poražena od SAD u polufinalu, pa je morala da se zadovolji bronzom. A onda su devojke spakovale kofere, vratile se kući, predahnule dva dana i krenule u odbranu ervopskog trona. Ovog puta bez Mihajlovićeve u sastavu, pa je mnogo toga je zavisilo od levice Tijane Bošković. Naša najbolja igračica je vukla tim na svojim leđima sve do finala, a tamo je ipak morala da pruži ruku i čestita velikim rivalkama – Italijankama.

Srebro u Beogradu će ostati upamćeno kao oproštajna medalja velike uzdanice Milene Rašić, Jelene Blagojević, verovatno i Stefane Veljković Lisinac... A od danas je poznato da je to bio kraj i selektora Zorana Terzića na šampionskoj klupi, barem kad je ovaj mandat u pitanju.

„Ne treba trošiti reči na to koliko je teško, ne može biti lako posle dve decenije da se donese takva odluka“, pomalo drhtavim glasom je pričao Terzić. „U razgovoru sa čelnim ljudima Saveza, zbog neke moje dalje motivacije, i neke nove energije i svega drugog – napravili smo dogovor da prestanem da radim ovaj posao, da odmorim od naše reprezentacije neko vreme. Ali, definitivno ovih 20 godina nacionalni tim osećam kao svoj, i osećaću i dalje do kraja života, jer drugu zemlju nemam“.

Starsport

Već nekoliko meseci se priča da bi Terzić mogao da preuzme selekciju Rusije, koja ima veoma perspektivne mlade igračice, između ostalog sjajnu Arinu Fedorovcevu (2004. godište), od prethodnog leta uzdanicu Terzićevog Fenerbahčea. Možda će slušati ruski himnu, ali srce će uvek biti uz Srbiju.

„U svakom smislu i svakom momentu ću uvek biti na raspolaganju za bilo koju vrstu pomoći, da li je tražio novi selektor, Savez ili bilo ko od igrača. Siguran sam da će OSS naći pravo rešenje za poziciju prvog trenera, kao i da mi imamo jednu veoma respektabilnu ekipu koja može u narednom periodu da zadrži ovaj nivo rezultata, čak i da ga poboljša. To je skup devojaka koje su navikle da pobeđuju, koje žele da igraju za reprezentaciju svim srcem i to nas je i vodilo ka uspehu. Mnogo sreće želim i sve najbolje mom nasledniku, ekipi, Savezu... Uvek ću biti tu za bilo koju vrstu pomoći. Sa srećom“, poručio je Terzić u oproštajnoj poruci na sajtu OSS.

Definitivno je 2022. godina određena za neki novi početak. Našu žensku reprezentaciju čeka prvo učešće u Ligi nacija, a onda i veoma zahtevan zadatak – odbrana trona na Svetskom prvenstvu, koje se igra u Holandiji i Poljskoj od 23. septembra do 15. oktobra. Zna se ko će igrati glavne uloge, ali će u plave dresove sigurno morati da uskoče i neke nove mlade nade. Pored aut linije više neće biti ozbiljnog Terzića, ali se očekuje da palicu preuzme neko ko je spreman za takav izazov.

Kraj velike ere: Zoran Terzić posle 20 godina nije više selektor Srbije

Da li će to biti Branko Kovačević, dugogodišnji Zoranov asistent u stručnom štabu, neki drugi domaći trener ili stranac – i dalje nije poznato... U odbojkaškim krugovima se pominje i Italijan Danijele Santareli, trener šampiona Evrope Koneljana i selektor selekcije Hrvatske. Savez će vrlo brzo objaviti kakvu je odluku doneo.

Na tu temu se oglasio i predsednik OSS Zoran Gajić.

„Odbojkaški Savez Srbije je želeo da nastavi saradnju sa Zoranom Terzićem i razgovor sa njim je obavljen dva dana posle završetka Evropskog prvenstva“, naglasio je Gajić u izjavi za sajt OSS. „Njegov zahtev je bio da se vidimo kasnije jer imamo dovoljno vremena da porazmislimo i donesemo odluku, mi smo izašli u susret... Jasno je bilo već tada da posle 20 godina rada u jednoj ekipi trener traži nove motivacije i izazove. Sa naše strane samo možemo da kažemo jedno veliko hvala i duboki naklon za sve što je uradio i da mu poželimo sreću na novom poslu. Odbojkaški Savez Srbije je preuzeo sve korake da nadomesti taj ogromni peh i nedostatak, u smislu izostanka takvog trenera sa mesta selektora i vrlo brzo ćemo objaviti ko je naslednik“.

Vreme je da nova era počne...